РОК ИСТОРИЈА У ФОТО-ОБЈЕКТИВУ БРАЈАНА РАШИЋА

Бранислав Брајан Рашић, фотограф који је својим објективом забележио бројне музичке спектакле и овековечио легенде, био је недавно гост „Тачке сусретања” у Вршцу. Уз пројекцију фотографија насталих током богате каријере, публици је приближио свет музике иза сцене, али и говорио о професионалном односу према уметницима, промени времена и значају фотографске архиве. У разговору смо се вратили на почетке његове каријере, тренутке у којима је осетио величину догађаја који фотографише, али и на пројекте на којима и данас ради.

Да ли Вам се током фотографисања некада догодило да схватите да бележите историју, сцену која ће надживети сам догађај?

Једино што ми одмах пада на памет јесу „Ролингстонси” у Рио де Жанеиру. Када сам видео све те људе и атмосферу, било је јасно да се дешава нешто огромно. То није била уобичајена концертна ситуација. Свако ко је тада био тамо, у било којој улози, могао је да осети величину тог догађаја. Ипак, док радите, толико сте усредсређени на посао да не можете увек да предвидите шта ће једног дана постати део историје.

Колико се рок фотографија променила од осамдесетих и деведесетих година до данас, када готово свако у публици има телефон и може да направи фотографију?

Много се тога променило. Осамдесетих и деведесетих година постојао је некакав узајамни однос између фотографа и музичара. Када фотографишете неког уметника и његова фотографија изађе у новинама, публика добија информацију, чита текстове, купује плоче и открива музику. Енглези кажу „give and take” – узимате, али и дајете. Тај однос је функционисао.

Данас је другачије. Музичарима фотографија често није потребна на исти начин као некада, а и услови фотографисања су се променили. Не бих рекао да је све изгубило магију, већ да се времена мењају. Људи који данас живе и стварају имају другачије навике и размишљања. И ми смо некада слушали своје родитеље, али их нисмо увек разумели. Сада и млађе генерације живе у свом времену, слушају музику коју воле и граде сопствени однос према њој.

Када погледате своју богату архиву, да ли у њој видите историју рок музике или сопствени живот?

И једно и друго. Те фотографије су буквално дневник мог живота. Враћају ме на места и у године у којима сам радио, подсећају ме на људе и време у којем су настале. На њима се виде и мода, изглед људи, начин на који смо тада живели. Кроз фотографије великих уметника видим и себе какав сам некада био.

Наравно, то је и део историје рок музике. Фотографије Дејвида Боувија, Ејми Вајнхаус и других великих уметника данас имају вредност која превазилази тренутак у којем су настале. Драго ми је када видим да су и даље присутне и да их људи гледају. Недавно је у центру Лондона била изложба посвећена Ејми Вајнхаус, на којој је била и моја фотографија. Такви тренуци показују да фотографија може да настави свој живот и дуго после настанка.

Иако сте током каријере фотографисали највећа имена светске рок сцене, и данас сте активни. На чему тренутно радите?

Радим и када кажем да не радим. Углавном су то пројекти са пријатељима, људи којима не могу баш да кажем не. Не желим да се постављам као неко ко узима посао млађим фотографима, јер има много добрих људи који се тиме баве.

Један од пројеката на којима радим везан је за „Електрични оргазам” и четири деценије албума „Дисторзија”. Моје фотографије су део те приче, а сада се припрема ново издање са квалитетније скенираним фотографијама. Важно ми је да оне буду представљене онако како заслужују, јер технички квалитет старих издања није увек био на нивоу који бих желео. Сада ће фотографије изгледати много боље.

Радим и на другим музичким издањима. Међу њима је албум „На један, два, три”, на којем су Чутура и пијаниста из Београда обрадили песме у акустичном аранжману. Драго ми је што могу да учествујем у таквим пројектима, поготово када је реч о музици која ми се заиста допада.

Поменули сте и филм о свом животу и раду. Зашто публика још није добила прилику да га погледа?

Пре више од десет година дао сам прилику двема девојкама из Београда да раде филм о мени. Једна је професионално везана за Факултет драмских уметности, а друга је позната филмска монтажерка. Долазиле су у Лондон, снимале и имао сам разумевања за све што им је било потребно.

У међувремену сам одбијао друге људе који су желели да сниме филм, јер сам желео да испоштујем договор. Међутим, године су прошле, а филм није завршен. Материјал постоји, снимано је и са познатим људима из британске музичке индустрије, али се пројекат није померио онако како сам очекивао. То ми је жао, јер је много тога забележено и било би штета да тај материјал никада не буде представљен публици.

После више од четири деценије рада, шта Вам је данас најважније када се осврнете на све што сте забележили?

Фотографије су остале као сведочанство времена у којем сам живео и музике уз коју сам одрастао. Оне су део моје личне приче, али и приче о уметницима и догађајима које сам имао прилику да забележим. Када их данас погледам, не враћају ме само на концерте и познате људе већ и на читав један период живота.

Можда је управо у томе највећа вредност фотографије: тренутак који је некада трајао само неколико секунди може да остане сачуван деценијама и да настави да говори новим генерацијама.