ДР ЗОРАН АРАШКОВ, ОСНИВАЧ СТОМАТОЛОШКЕ ОРДИНАЦИЈЕ „DENTAL LOOK“

„СТРАХ НЕСТАЈЕ КАД ПАЦИЈЕНТ ОСЕТИ ПОВЕРЕЊЕ“

У времену у којем се медицина све чешће доживљава као услуга, а не као позив, ретки су лекари који могу да се похвале не само дуговечношћу рада, већ и трајним поверењем пацијената. Др Зоран Рашков, орални хирург и оснивач стоматолошке ординације „Dental Look“, ове године обележава три деценије приватне праксе. Почео је у једном од најтежих периода за здравство и привреду у Србији, деведесетих година, када су материјали били луксуз, а планирање готово немогуће. Данас, иза њега су хиљаде пацијената, генерације породица које му се враћају, као и ординација која пружа готово комплетну савремену стоматолошку услугу. У разговору за „Вршачку“, др Рашков говори о почецима приватне праксе, професионалним дилемама, страху од зубара, имплантологији, раду са децом, али и о томе зашто сматра да је поверење пацијента најважнија вредност сваког лекара.

Приватну стоматолошку праксу започели сте 1995. године. Какви су били услови тада и колико је било тешко одлучити се на тај корак?

Када данас погледам уназад, могу слободно да кажем да је то била одлука коју вероватно не бих поновио да сам тада имао ово искуство. Деведесете су биле изузетно нестабилне – економски, друштвено и професионално. Приватна стоматологија је тек почињала да се развија, а у нашем граду су постојале свега две приватне ординације. Радило се у условима хиперинфлације, несташица су биле свакодневне, а у домовима здравља често није било ни основних материјала за поправку зуба. Људи су имали потребу за стоматолошком негом, али систем једноставно није могао да одговори на те потребе. Управо у том вакууму родила се идеја о приватној пракси. Имао сам добар простор, подршку породице и колега, и огромну жељу да радим и учим. То је пресудило.

Занимљиво је да сте приватну ординацију отворили без претходног сталног запослења у државној установи.

Да, то је данас готово незамисливо. Имао сам завршен стаж и основно искуство, али нисам био стално запослен у дому здравља. Данас се младим стоматолозима препоручује да годинама раде у систему пре него што се осамостале – и то с разлогом. Ја сам тада учио „у ходу“, уз помоћ колега који су долазили, саветовали ме, помагали у сложенијим ситуацијама. То је био процес сазревања – и професионалног и личног.

Како је приватна пракса утицала на вашу одлуку да се специјализујете из оралне хирургије?

Приватна пракса вас врло брзо суочи са реалним проблемима. Када радите вађење зуба и наиђете на компликацију – густу кост, сломљен корен, отворен синус – схватите где су вам границе. У то време, свака озбиљнија хируршка интервенција значила је слање пацијента у дом здравља. Тиме се губио континуитет и комфор због којег је пацијент дошао приватно. Схватио сам да, ако желим да будем комплетан стоматолог и да пацијенту пружим пуну услугу, морам даље да се усавршавам. Пут до специјализације за приватнике тада није био нимало лак – било је потребно много стрпљења, обиласка институција и личних контаката. Али упорност се исплатила.

Како је изгледао период специјализације?

Искрено – био је исцрпљујући. Специјализацију сам радио у Београду, а паралелно сам водио ординацију у Вршцу, а касније и у Белој Цркви. Годинама сам био на релацији Београд-Вршац-Бела Црква, практично сам живео у колима. Данас, са ове дистанце, то делује готово невероватно, али тада сам имао енергију, амбицију и јасну визију. Знао сам зашто то радим.

Шта данас све обухвата рад ваше ординације?

Могу слободно да кажем да смо достигли ниво на којем можемо да пружимо готово комплетну савремену стоматолошку услугу. Од превентиве и санације каријеса, преко протетике, оралне хирургије и имплантологије. Пацијент не би требало да буде одбијен зато што „то не радимо“. Наравно, постоје јасне границе. Велике хируршке интервенције, малигни тумори и сложени захвати захтевају болничке услове. Основно правило у медицини је да не смете да нашкодите пацијенту. Ако не знате да решите компликацију – не треба ни да започињете захват.

Страх од зубара је и даље веома присутан. Како му приступате?

Страх је готово универзалан. Деведесет девет одсто људи ће вам рећи да се плаше бола. Кључ је у комуникацији и поверењу. Није довољно рећи „неће болети“ – то мора да буде истина. Пацијенту морате објаснити шта ће се радити, шта може да осети и шта не. Када прође анестезија, бола нема. Ако се и појави нелагодност, ми станемо, додамо анестезију, прилагодимо се. Људи најчешће, када устану са столице, кажу да је све било много лакше него што су очекивали.

Колико се однос између стоматолога и пацијента променио током година?

Драстично. Некада је то био хладан, ауторитативан однос. Данас је то партнерски, људски однос. Трудим се да, након неколико долазака, однос постане пријатељски – разговарамо о свакодневним темама, спорту, послу. То опушта пацијента и гради поверење. Посебно је важно код адолесцената и деце. Ако дете стекне позитивно прво искуство, велика је вероватноћа да ће цео живот редовно долазити код стоматолога.

Да ли данас пацијенти чешће долазе због здравља или естетике?

У последњих десетак година естетика је све важнија. Леп осмех, бели зуби – то је постало стандард. Међутим, ја сам против агресивне естетике на здравим зубима. Природни зуби су најбољи и најдуготрајнији. Естетика треба да прати здравље, а не да га угрожава.

Имплантологијом се бавите више од 20 година. Како данас гледате на ту област?

Имплантологија је данас много доступнија и сигурнија него раније. Материјали су квалитетнији, системи поузданији. И даље нису јефтини, али често представљају најбоље дугорочно решење јер чувају суседне зубе. Увек саветујем пацијента искрено – ако постоје услови и могућности, имплант је боље решење од брушења здравих зуба за мост.

Колики је значај превентиве?

Превенција је апсолутно најважнија. Едукација почиње од првих млечних зуба. Дете треба да дође код стоматолога без страха, кроз игру и позитивно искуство. Ако то постигнете, урадили сте огроман посао – за дете, родитеље и друштво.

После три деценије рада, шта сматрате својим највећим успехом?

Поверење. Хиљаде пацијената који ми се јављају на улици, долазе годинама, доводе своју децу. Неки су постали пријатељи. То се не може купити нити научити из књига. То се гради годинама – радом, поштењем и односом према човеку.

НАЈВЕЋИ УСПЕХ – МОЈИ НАСЛЕДНИЦИ, КОЛЕГЕ

Шта сматрате највећим успехом у својој каријери?

Моји највећи успеси су моја ћерка Ана Јована и син Алекса, који су кренули мојим стопама и завршили Стоматолошки факултет. То је за мене посебна врста професионалног и личног поноса када знање, искуство и љубав према послу можете да пренесете на сопствену децу, која су постала моје колеге.

ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ И САРАДНИКА

Др Арашков истиче да највећу подршку током читаве каријере има у својој супрузи Александри, која је увек била ослонац и у професионалним изазовима и у приватном животу. Велику захвалност дугује и зубној техници и техничарима из „Дента Најс“, са којима годинама има изузетно успешну сарадњу, што је значајно допринело квалитету рада и задовољству пацијената.