У БИБЛИОТЕЦИ ПРИКАЗАН ДОКУМЕНТАРАЦ „УЧИТЕЉ ИЗ ДРИМКОЛА“

ФИЛМ О ЗАБОРАВЉЕНОМ ВЕЛИКАНУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У четвртак је у Градској библиотеци Вршац приказан документарни филм „Учитељ из Дримкола“, аутора Бошка Милосављевића који је након пројекције одржао и предавање о мало познатим аспектима наше историје на које филм упућује, и о великом српском писцу Анђелку Крстићу, коме је филм и посвећен.

– Анђелко Крстић је међу оним заборављеним писцима чија је судбина после Другог светског рата била упитна, зато што је и он, попут његовог исписника Григорија Божовића, био човек који је веровао у један идеал који је после Другог светског рата посматран другачије него што је посматран у време када се Стара Србија ослобађала од Турака. Анђелко Крстић је рођен 1871. године у Турској империји и био је упућен као и многи људи из тог дела света на печалбу, на то да оде далеко од куће да би његова породица могла да живи. Али, како је његов отац у Београду имао малу радионицу, радио је са оцем и успео да се школује. Након основне школе завршио је курс при Друштву Светог Саве. То је био учитељски курс и та установа је радила у спрези са тадашњом српском државом и они који би завршили тај курс после тога су често били слати у свој завичај или у друге граничне крајеве и ту су покушавали, уз невиђени притисак, да отворе српске школе, чиме се и он бавио. Немали број пута је био у турским затворима, немало пута је доживљавао разна шиканирања. Уочи балканских ратова био је затворен и била је могућност да као талац буде послат у Малу Азију, међутим, наша војска је стигла на време да ослободи те крајеве – каже аутор филма Бошко Милосављевић.

Милосављевић истиче да је занимљиво да се Анђелко Крстић на књижевној сцени појавио пре многих других и почео да објављује већ у  19. веку, 1899, када је први пут објавио једну репортажу у „Цариградском гласнику“, гласилу отоманских Срба. Међу првима који су уочили његов таленат био је Јован Скерлић.

– Основни квалитет Крстићеве књижевности јесте класична, готово епска приповест о свету старе Србије и свему ономе што је тај свет морао да прође у тим турбулентним временима с краја 19. и у 20. веку. Као и многи други писци, носио је једну велику, односно монументалну замисао да опише пут једног човека који би био парадигма за све те људе и успео је 1932. године да објави самостално роман „Трајан“. У слично време изашла је и књига његових приповедака у издању Српске књижевне задруге, а пар година након тога добио је једну велику, престижну награду коју је додељивао Геца Кон, а кроз руке Нушића, односно Црњанског – објашњава Милосављевић.

Нажалост, његова судбина после објављивања „Трајана“ била је још тежа него у младости, омеђена низом породичних трагедија, а касније и политичким притисцима.

– После Другог светског рата, био је изложен различитим притисцима тада владајуће партије. Лазар Колишевски, први комуниста Титове Југославије у Македонији, и његова жена Љиљана Чаловска тражили су од Анђелка да се изјасни као Македонац, што он није био. Био је Србин, из околине Скадра пореклом, и држао је до тога. Без обзира на притиске којима је био изложен, није пристао да се изјасни другачије, а о томе сведоче бројни документи, искази, а на крају крајева и његова лична карта из ’51. године где пише: националност – Србин. То није кључна ствар али је важна јер ми данас сведочимо да се у неким граничним пределима наше културе и историје, не само са Македонијом, него и са Хрватском или Босном, воде сличне полемике. Зато ми је било важно да истакнем и тај моменат његовог живота који се, на крају крајева, тиче српске културе. Податак који сведочи о томе да је он ипак првенствено српски писац, јесте и да је „Трајан“ први пут на македонски језик преведен тек 1987. године. Филмом, који смо снимали прилично дуго, око годину и по дана, боравећи и у тим пограничним крајевима данашње Македоније и Албаније, смо покушали да реконструишемо његов животни пут и његов пут у вези са литературом – закључује Милосављевић.

Документарни филм „Учитељ из Дримкола“ приказиван је широм Европе и света, а права на приказивање откупила је и Радио телевизија Србије. Током нешто мање од сат времена трајања филма, о великом и заборављеном писцу говоре Гојко Божовић, Радивоје Микић, Урош Шешум, потомци, а наратор је Бранимир Брстина.