У СУСРЕТ 33. ВРШАЧКОЈ ПОЗОРИШНОЈ ЈЕСЕНИ

ВРЕМЕ КОЈЕ ОБЛИКУЈЕ ЉУБИТЕЉЕ КЛАСИКЕ

Под слоганом „Време које нас обликује“ у Народном позоришту „Стерија“ з Вршцу од 15. до 21. октобра одржаће се 33. Фестивал класике „Вршачка позоришна јесен“. О уметничкој концепцији фестивала и изазовима селекције, за „Вршачку“ и „VršacWeb“ говорила је директорка фестивала Снежана Удицки.

Шта је порука публици слоганом фестивала и на који начин време обликује позориште и гледаоце представа?

Време је један од наших највећих учитеља, хтели ми то или не. Мења нас у различитим аспектима, мења начин на који гледамо уметност, али мења и друштво у коме живимо. Из тог разлога ми се учинило да је „Време које нас обликује“ добар оквир за овогодишњи фестивал. Позориште можда више него било која друга уметност живи кроз време, представа настаје у једном тренутку, али се сусрет са публиком дешава у неком другом. И иста представа за десет година више није иста представа, јер ни гледалац више није исти човек. Мењају се околности, технологија и начин комуникације, али потреба за љубављу, припадањем, достојанством, страхом, моћи и разумевањем остаје.

Колико је било тешко направити програм који истовремено задовољава уметничке критеријуме, очекивања публике и могућности вршачког позоришта?

Став од кога никад не одступам, фестивал не сме да буде само збир представа које су добре. Када правим селекцију, размишљам шта ће се догодити када се те представе нађу једна поред друге, какав разговор могу да направе између себе и са публиком. Наравно, постоје и ограничења. Вршац је средина која има своје могућности, своју публику и свој буџет, али увек морам да нагласим да је привилегија што Вршац има сопствено позориште и то са дугом традицијом. Понекад управо из њих настане потреба да будемо креативнији. Други став од кога не одступам је да програм буде уметнички поштен, односно да не бирамо представе само зато што ће бити популарне, али посебно да не правимо фестивал који ће разумети само неколицина људи из позоришне професије.

Фестивал отвара премијера „Иванова“ у продукцији Народног позоришта „Стерија“. Зашто сте управо Чеховљевим „Ивановом“ желели да отворите овогодишњи фестивал?

Правилником фестивала представа вршачког позоришта отвара фестивал. Када заобиђемо формалне разлоге, веровала сам да управо редитељ Душан Петровић, који је вршачкој публици познат по представи „Лари Томпсон – трагедија једне младости“, већ зна ансамбл и да може и треба да се упусти у режију једног комплекснијег текста. Као и већина класичних дела – „Иванова“ не радите ако немате поделу. Ово је можда и прва инсценација „Иванова“ у нашој кући, зато је веома важна за глумце.

У години 220. годишњице Стеријиног рођења – зашто у такмичарском програму нема Стерије?

То је питање које разумем и потпуно је легитимно. Али годишњица сама по себи за мене није довољан разлог да се неки аутор нађе у селекцији. Стерија је наш велики класик и његова дела су део идентитета овог фестивала, али управо зато нисам желела да га бирамо само зато што „мора“ да буде ту. Мени је важније да се Стерија игра зато што имамо добар разлог да га данас играмо.

Колико победа на вршачком фестивалу класике значи на српској позоришној сцени?

„Вршачкa позоришнa јесен“ има дугу традицију и представља простор у коме се позориште суочава са својим најважнијим питањима. Бити овде значи бити део једног континуитета. Мени је, међутим, важније шта представа уради након фестивала. Награда је потврда, али не сме да буде циљ због којег правимо представу. Ако представа успе да остане у сећању публике, да покрене разговор, да некога натера да другачије погледа себе или свет око себе – онда је већ урадила нешто важно. А када уз то добије и признање стручне јавности, онда је то свакако велика ствар за уметнике који су је стварали.