ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА РАНКОВ, СПОРТСКИ ФИЗИОТЕРАПЕУТ

ПОБЕДНИЧКА АТМОСФЕРА ИЗ „ЈЕЛИНОГ ЋУМЕЗА“

Стручни штаб ОФК Вршца већ неколико година незамислив је без Јелене Ранков. Жена са два занимања (медицинска сестра и спортски терапеут), једна је од најодговорнијих за здравствено стање играча, њихов медицински опоравак, али и за атмосферу у колективу који исписује најлепше странице историје вршачког фудбала. Уз подршку породице постала је медицински радник о коме се прича.

Како се родила Ваша љубав према спорту и спортској медицини?

Љубав према спорту усадио ми је отац, јер се у нашој кући неговао култ Црвене звезде. За спорт сам се заинтересовала почетком деведесетих година када је Звезда било у походу на титулу првака Европе. Сем тога, у Банатском Карловцу као девојчица најчешће сам се играла поред фудбалског игралишта, тако да је фудбал, у то време, у правом смислу речи био моја свакодневица. Сећам се да сам тада сама себи казала: „Ја ћу бити она која улази у терен“, мислећи на физиотерапеута. После завршетка средње медицинске школе, жеља ми се остварила, и то управо у мом Карловцу где сам једну сезону била физиотерапеут „Пролетера“. Касније сам, на позив тадашњег председника Љубише Попова, почела да радим у Фудбалском клубу Вршац, који се пласирао у Српску лигу Војводина, 2006. године.

После завршетка чувене Средње медицинске школе ,,Стевица Јовановић“, интересовало ме је да ли постоји нека Виша школа која се бави спортском медицином. Виша школа за спортске тренере из Београда је тада први пут отворила смер Виши спортски физиотерапеут. Одмах сам знала да је то за мене. Уписала сам се и учила од најбољих стручњака из области спорта и медицине. Предност ове школе је пуно праксе, која је кључна за посао. Тако сам успела да спојим своје две љубави, спорт и медицину, и да радим оно што волим и за шта сам се школовала.

Да ли сте осетили нелагоду имајући у виду да сте били једина девојка у колективу?

Била сам у дилеми. Чак и кад сам прихватила понуду, размишљала сам да ли сам донела праву одлуку. Међутим, када сам први пут прошла кроз тунел на стадиону и изашла на терен са екипом, обузела ме језа. Тај осећај никад нисам заборавила, постао је део мене и схватила сам да је то оно чиме желим да се бавим. Прошло је пуних 19 година, тај осећај ме још држи.

У међувремену сте направили паузу, догодиле су Вам се многе важне и лепе ствари. Када сте се поново вратили послу?

У међувремену сам се удала за фудбалера Перу Ранкова и остварила се као мајка. На свет су дошле Софија и Дуња. Њих троје су ми највећа подршка. Они разумеју мој посао, дају ми ветар у леђа и наши су најватренији навијачи. После те паузе, 2018. године тадашњи тренер ОФК Вршца Ненад Мијаиловић позвао ме је и питао да ли сам се ужелела фудбала. Одговорила сам: „Наравно, једва сам чекала“. Од тада сам у клубу непрекидно, пуних седам година.

Како изгледа један Ваш радни дан?

На тренинг долазим сат времена пре почетка, задатак ми је да утврдим ко је спреман а коме је неопходан медицински третман. То одмах јављам стручном штабу. Затим припремим екипу за тренинг, бандажирам играче и остало што им је неопходно за почетак рада на терену. После тренинга следи опоравак играча, масажа и припрема терапије уколико је некоме потребна. На дан утакмице протокол почиње сат и 45 минута пре почетка утакмице, све остало за мене је исто, с тим што све обавезе морам да завршим брже. Током утакмице, уколико је потребно, указујем играчима медицинску помоћ на терену, када се меч заврши, пружам неопходну терапију играчима, уколико је потребна.

Када је у питању Ваше појављивање на терену оно није повезано са лепим стварима. Колико тешких тренутака памтите из досадашње каријере?

На сву срећу нема није било много таквих момената, али неки су ми остали у сећању. За мене су судари главама играча на терену ситуације које могу имати најозбиљније последице. Сећам се утакмице у којој је играч у једном дуелу доживео потрес мозга и остао без свести на терену. Успела сам да урадим све што је било неопходно и тек када се све добро завршило ја сам осетила страх. Памтим и утакмицу када је играч доживео прелом ноге. У таквим тренуцима трудим се трчим најбрже што могу, да што пре стигнем до играча, не осећам страх, он долази касније, кад све прође. Дуго сам са овим момцима и свака њихова повреда ми изузетно тешко пада.

Да ли осећате поверење играча којима пружате помоћ и људи из стручног штаба?

Апсолутно ми момци верују и то ми даје још више снаге да пружим максимум у захтевним ситуацијама. Врло често се дешава да нисам само физиотерапеут, већ и психолог, психотерапеут, понекад, ако затреба, и мама. Наш клуб је годинама познат по изванредној атмосфери, а она се не ствара само строгим професионалним односом. Међусобно поверење свих у клубу је наш везивни фактор. Некада се деси да играч покуша да симулира повреду да би, из неког разлога, пропустио тренинг или утакмицу. Наравно, то могу врло лако да откријем, ништа не препуштам случају, ако је потребно ураде се додатне анализе и снимања да би се уверили да ли повреда заиста постоји. У тим ретким ситуацијама, понекад, тренерима сугеришем да је боље да играча ослободимо обавезе него да га немамо потпуно концентрисаног на тренинг или утакмицу. Због таквог међусобног односа никад нико од тренера није посумњао у моју процену.

Задужени сте и за креирање слободног времена играча. Како изгледа та организација?

Када је екипа на припремама или у карантину трудим се да им време буде осмишљено. Организујем често квизове и снимања наших интерних скечева. Рођенданске прославе свих играча и припрема поклона су обавезни. Трудим се да то буде неки духовит поклон који истиче особеност сваког од њих. Фотографишем играче током тренинга и фотогалерија се налази у импровизованој ординацији у Центру Миленијум коју сви из милоште зову „Јелин ћумез“. На крају године направим један филм у коме се налазе сви занимљиви и важни детаљи и сви их се са смехом и радошћу подсећамо. Напишем и песму у којој се помињу сви чланови клуба у вези неког догађаја током године. Све то доприноси доброј атмосфери коју не може да поремети слаба форма или лоши резултати. Она великим делом помаже да се кризни периоди скрате и да се екипа брзо врати на победнички пут.

Које сте зацртане циљеве до сада остварили и какве су Вам жеље за наредни период?

Мој сан био је да свој посао радим на стадиону „Рајко Митић“, на Звездиној „Маракани“. У томе су ми помогли моји играчи који су остварили највећи успех у историји вршачког фудбала пласиравши се у четвртфинале Купа Србије када су се састали са Црвеном звездом. Тај осећај је једноставно неописив и могу слободно да кажем најлепши у мојој досадашњој каријери. Оно што ми је велика жеља је да ОФК Вршац заигра у Суперлиги. Мислим да клуб има квалитетне људе који могу да остваре тај циљ и волела бих да и даље сви заједно исписујемо лепе странице вршачке спортске историје.

САН О СПОРТСКОЈ АМБУЛАНТИ

Велика професионална жеља Јелене Ранков је рад у спортској амбуланти.

• Што се мог професионалног рада тиче, волела бих да се бавим спортском медицином и да се усавршавам на пољу опоравка спортиста. Вршац као град спорта заслужује једну добру спортску амбуланту у којој би се сви спортисти контролисали и лечили. Мој колега Еуђен Морарију је специјализант спортске медицине, надам се да ћемо ускоро сарађивати у вршачкој спортској амбуланти.