РИЗНИЧАРКА ТАЈНИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РОКА
ОЛГА КЕПЧИЈА, РОК НОВИНАРКА И ВОДИТЕЉКА РАДИО БЕОГРАДА 202
Један од најпрепознатљивијих и најупечатљивијих гласова Радио Београда 202 припада Олги Кепчији, рок новинарки чију су каријеру обележили Хит 202, Линија за рокенрол и Демо експрес. Захваљујући њеним емисијама на српској рок сцени појавио се низ младих и перспективних бендова, али је старије слушаоце недавно „приковала“ за радио пријемник пруживши им фантастичан музички времеплов на „двестадвојци“ оживевши звуке рока осамдесетих у серијалу „Златни папагај“.
Овог лета Кепчија је била један од чланова жирија на такмичењу „Wind rock Up“ и пренела је своје утиске.
Први пут сам на фестивалу, али нисам први пут у Вршцу. Ранијих година смо колега Влада Јанковић Џет и ја долазили у Дом омладине у Вршцу где смо годинама радили Демо турнир и Хит недеље Радија 202 уживо, то је био период између 2003. и 2010. године, мислим да смо били бар 20 пута и сваки пут је било сјајно. Сећам се да је увек свирало бар 7 – 8 бендова из Вршца и да је Дом омладине увек био одличан домаћин. Што се фестивала тиче, са Мићом Вукојевићем била сам у контакту прошле године и пре тога смо спорадично најављивали фестивал, али тада нисам могла да дођем. Ове године била сам први пут, надам се не и последњи јер је заиста било сјајно. Не само свирка и одлични бендови већ и људи у организацији. Мића је изузетан домаћин, о Кристијану све најлепше могу да кажем, особље „Зоне оптимизма“ где смо били смештени, заиста сви су били јако фини и супер смо се провели. Жао ми је само што нисам могла да останем последњег дана, јер сам радила интервју са Ју групом, покровитељ њиховог концерта је РТС и морала сам да се вратим у Београд.
На такмичарској вечери фестивала имали сте једну од важнијих улога, учешће у раду жирија, како би генерално оценили наступ младих бендова?
Имала сам прилику да снимке бендова коју су наступили на такмичарској вечери чујем и раније, договор је био да слушаоцима „двестадвојке“ представимо учеснике пре такмичарске вечери на Винд рок фесту, тако да сам отприлике знала шта могу да очекујем. Допало ми се што су бендови били разноврсни, односно жанровски је ту било доста различитих врста музике. Неки бендови су заиста били бољи него на снимку који сам имала прилику да чујем, пре свега мислим на бенд Изгубизмо, изузетно су добро одсвирали, као и бенд Руља INC од кога ја лично очекујем много. Е сад, сви ми очекујемо много од оних клинаца које смо видели на бини, али не оцењује се само песма, јер да је тако зашто бисмо их онда слушали уживо? Став свих нас у жирију био је да оцењујемо свеукупни доживљај, и наступ и став и однос према публици, према музици и морам да признам да сам код свих препознала енергију који су имали неки млади, данас афирмисани бендови кад су почињали са 13 – 14 година. Најлепше од свега било је што сам видела да имају сјајну подршку, пре свега од својих најближих, односно родитеља, па онда од публике, неки су и дошли са њима, а добро су их прихватили и сви они који су дошли на прво вече. Сви су били добри, то што је неко био први, други или трећи није никаква гаранција за даље. Ово треба да им буде само ветар у леђа и да тај капитал који су стекли, не мислим на финансијски, наравно, него као детаљ у биографији, јер ће због тога на њих увек неко више обратити пажњу. Када им поред имена песме стоји да је победничка на фестивалу сви ће рећи – дај да чујем те победнике. Међутим, то што је неко био шести, седми или осми, не значи да није био добар. Сви су дали све од себе и то је оно што ми се јако допада. Било је ту и старијих бендова, „Неке фаце“ на пример, постоје бар десет година. Надам се да ће следеће године бити још више бендова и да ће Винд рок фест прерасти у фестивал на коме ће се два дана надметати демо бендови, уз хедлајнере, наравно, који привлаче публику.
Да ли са тим у вези сматрате да је Винд рок фест био један од значајнијих фестивала у Србији овог лета?
Винд рок фест иде ка томе да постане веома значајан фестивал у Србији. Његов значај расте из године у годину, све више бендова се пријављује и фестивалске вечери су све посећеније. Нажалост, постоје неки фестивали који су у застоју, постоје и они који уопште не обраћају пажњу на младе бендове и због тога мислим да је значај Винд рок фестивала све већи.
Осамдесете године 20. века сматрају се златним временом југословенске рок музике, када смо се хвалили да имамо другу сцену у Европи, одмах иза Енглеске. Међутим, тада није било такве фестивалске активности као данас. Да ли је то могуће објаснити?
Мислим да су тада ствари потпуно другачије фунскционисале. Ја сам недавно радила серијал емисија „Златни папагај“ посвећен новом таласу југословенског рока и људи из већине бендова су причали да су њихове најлепше успомене са омладинских радних акција. Тада је гомила бендова обилазила бившу Југославију свирајући по радним акцијама којих је било на десетине. Било је неколико великих фестивала, али и неких других места на којима су бендови могли да се представе. Сем тога, рок музика је у то време била мејнстрим, бендови су имали велике турнеје, одржавали самосталне концерте на које је публика долазила, можда тада није било ни потребе за фестивалским видом окупљања, јер на пример, бенд који сними први албум, то су били тиражи по 5, 10, 15 хиљада плоча, могао је да направи самостални концерт.
Поменули сте серијал „Златни папагај“ на „двестадвојци“, какве су биле реакције у региону на његово емитовање?
Изненадило ме је колико су се сви они са којима сам разговарала радовали тим разговорима и колико њих ме је после позвало да се захвали на евоцирању успомена. Пре свега мислим на оне из региона, сјајан ефекат је настао тек после емитовања, сви су питали где може да се прелуша, та емисија имала је велики број преслушавања и на РТС планети, много је било оних који су те емисије „скинули“ са РТС-а, претпостављам за неко даље слушање. Презадовољна сам, нисам тако нешто очекивала да будем искрена, имала сам понуду три издавача да урадим књигу, у повоју је, ради се и ја верујем да ће бити објављена до краја године. Колега Петар Јањатовић ће бити издавач и уредник те књиге.
Да ли је то ваш издавачки првенац?
Јесте, догодило се и да, у овако озбиљним годинама, урадим свој први филм на тему новог таласа са колегом Николом Кнежевићем из Загреба, то је било пре две године. Повод је био објављивање реиздања „Пакет аранжмана“, Ево сад је и књига дошла на ред и заиста се радујем томе. Пера Јањатовић је тај који ме је „гурнуо“ у то и хвала му на подршци.
Са ким сте у каријери направили најбољи интервју и ко вам је од саговорника био најотворенији и најприступачнији за разговор?
Не могу да издвојим да ми је неко био посебан, заиста су ме многи интервјуи у „Златном папагају“ обрадовали, било је сјајних интервјуа и са неким младим бендовима, али кад помислим да сам пред микрофоном скоро 30 година, мислим да не би било коректно издвојити сада некога. Неко ће рећи мој последњи интервју је најбољи, ја сам недавно урадила велики интервју са Ју групом, трајао је сат и по времена, не могу га назвати најбољим, али изненадили су ме неким одговорима. Што се тиче „Златног папагаја“ мени је ту било заиста неких изненађујућих ствари, знате онај осећај када саговорник седи поред вас, прича о о нечему и онда му одједном видите у очима како се присећа нечега што је заборавио. Ти моменти били су ми најдрагоценији. Јурица Пађен из групе Аеродром је јако лепо причао, како су се припадници новог таласа потпуно спонтано окупљали у бифеу „Звечево“, популарно названим „Звечка“. Давор Тоља из групе Денис и Денис испричао ми је анегдоту како је настао рефрен песме „Програм твог компјутера“, написао га је Синиша Шкарица, уредник Југотона, од групе „Xenia“ сам сазнала да нису знали коју песму да одаберу као сингл са другог албума па је Синиша Шкарица радницима у производњи пустио касету и направио анкету. Онда су мушкарци рекли: „Е дај ону песму где пева, разбио му зубе“, испоставило се да је „Троје“ постао њихов највећи хит. Бора Чорба је рецимо певао рефрен у песми Златни папагај „Електричног оргазма“, то ми је он испричао. Гиле из „Електричног оргазма“ ми је испричао, касније и другима, али код мене се тога сетио, како је рекао Енцу Лесићу док су снимали албум: „Енцо, брате, ово ћемо да продамо у сто хиљада, чуј како је добро“, а он му је одговорио: „Гиле, нећемо. У овој земљи живи пет милиона сељака, али добар је албум“. Драго ми је што сам можда допринела да се људи тако отворе и присете неких ствари, можда захваљујући подпитањима која су допринела да испадне потпуно другарска прича. Има колега који ми замерају на том кафанском приступу разговорима, али у неком формалном разговору тешко да бих дошла до занимљивих прича какву је рецимо испричао Јура Стублић из групе „Филм“ коју није испричао никоме. Радио Загреб је купио велика репортажна кола и уступио их „Филму“ да сниме концерт као перспективни млади бенд. Међутим, поента је била да се испробају кола. И сад, сниме они концерт, и кад су кренули да раде монтажу, снимка нема. „Рибља чорба“ је снимала после два дана у хали, и они су преснимили траку са својим концертом. Понели су погрешну. Остало је само пет песама које су отпевали на бис, и то је онај чувени мини ЛП. На снимку групе „Филм“, „Уживо из Кулушића“ је публика са албума УУ име народа“ „Рибље чорбе“ . Морам да кажем и да нисам успела да дођем до свих саговорника које сам желела, са некима сам урадила разговоре касније, њих ћу додати у књигу као бонус. То још ни Пера Јањатовић не зна. То су јаки аутори које ћу вероватно емитовати и на радију, међу њима су Дарко Рундек, Јасенко Хоура и Горан Бреговић.
Фото: Александра Игњатовић Headliner
