РАСВЕТЉАВАЊЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ИСТОРИЈЕ ВРШЦА

ИНТЕРВЈУ: ДР АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, ВИШИ НАУЧНИ САРАДНИК ИСТОРИЈСКОГ ИНСТИТУТА У БЕОГРАДУ

Монографија „Између брега и рита: Ер(д)шомљо – Вршац у средњем веку“, аутора др Александра Крстића, историчара и вишег научног сарадника Историјског института у Београду, представљена је вршачкој публици прошлог четвртка у Градском музеју. Књига представља детаљну и обимну студију средњовековне историје Вршца која доноси низ нових сазнања, разрешава недоумице и исправља нека од погрешних уверења која су се генерацијама преносила међу Вршчанима, али и у широј, научној и општој јавности.

Колико је трајало и шта је све подразумевало истраживање које је претходило објављивању књиге „Између брега и рита: Ер(д)шомљо – Вршац у средњем веку“?

– Истраживањима средњовековне прошлости Вршца бавим се дуже од 15 година. Било је потребно истражити бројну и веома разнолику архивску грађу о насељу Ер(д)шомљо, како се Вршац звао у средњем веку, и о утврђењу које је подигнуто на брегу изнад њега. У питању је првенствено архивска грађа угарског порекла (повеље, писма, пресуде и и други различити документи) која је написана на латинском језику. Иако је велики део тих докумената раније објављен у целини или делимично, и даље је остало много оних који до сада нису публиковани. Ови документи се највећим делом чувају у Мађарском националном архиву у Будимпешти, где је похрањена и велика колекција снимака средњовековних докумената који се налазе у иностранству, поглавито у суседним земљама. Велики пројекат дигитализације ове грађе знатно је олакшао њено коришћење и пружио нове истраживачке могућности. Осим архивске грађе угарског порекла, о Ер(д)шомљу има нешто података и у другим документарним изворима, као што су папски документи у вези са делатношћу и организацијом Католичке цркве у Угарској. Османски пописи из друге половине XVI века нису само кључни за идентификацију Ер(д)шомља са Вршцем, већ пружају и друге важне податке који бацају светло на средњовековну прошлост овог града. То посебно важи за први попис Темишварског санџака из 1554. године, спроведен убрзо после турског освајања Баната. Поред докуметарних извора, понешто се о овом насељу може сазнати и из наративних извора. На пример, житије светог Доминика с краја XIII столећа има података који се односе на доминикански манастир у Ердшомљу. О два турска освајања Вршца, једном привременом и оном коначном из 1552. године, традицију је забележио османски путописац Евлија Челебија у другој половини XVII века. Коначно, тврђава Ершомљо се појављује и на географским картама Угарске, Балканског полуострва и средње Европе с краја XV и из прве половине XVI века, укључујући и чувену Лазареву карту „Tabula Hungariae“, штампану 1528. године. Значајне податке о животу на простору Вршца и његове околине у средњем веку пружила су археолошка ископавања. Истраживање раносредњовековних локалитета од изузетне је важности због чињенице да за тај период вршачке прошлости уопште нема писаних извора. С друге стране, систематска археолошка истраживања вршачког замка, спроведена у периоду од 1997. до 2002. године, омогућила су сагледавање некадашњег изгледа овог утврђења. Ова ископавања су такође открила и значајан покретни археолошки материјал, који даје могућност за реконструкцију живота у том замку.

Приказ средњовековне прошлости Вршца, на основу опсежних истраживања наведених извора, објавио сам у двема свескама Историјског часописа 2010. и 2011. године. Наставак истраживања довео је до открића још неких непознатих докумената о средњовековном Вршцу. Ти нови подаци омогућавају да се допуне резултати својевремено саопштени у Историјском часопису. Осим тога, било је потребно да се нека значајна питања детаљније обраде и да се ставе у одговарајући историјски контекст, што због ограниченог простора није било могуће у наведеним чланцима. Због свега тога одлучио сам се да напишем књигу о средњовековној прошлости Вршца.

Ваш рад је у великој мери усмерен на средњовековну историју. Одакле долази интересовање за вршачки крај из тог периода?

– Велики део мојих научних интересовања био је и остао усмерен на изучавање Подунавља и Посавине Србије и јужне Угарске у позном средњем веку. Проучавам пре свега историју насеља и становништва, миграције, демографске и етничке промене, урбанизацију и привредне токове, али и црквене структуре на овом пограничном простору у периоду од првих упада Турака крајем XIV века, па све до коначног успостављања вишевековне османске владавине након освајања Баната 1552. године. Као део тих ширих истраживања, која сам започео још током израде свог магистарског рада, у фокус моје пажње дошао је и Вршац. Увидевши да је о средњовековној прошлости овог насеља и његове тврђаве постојало много заблуда како у нашој научној историографији, тако и у широј јавности, одлучио сам да се детаљније позабавим средњовековном прошлошћу овог лепог града.

Неке од најинтересантнијих информација које износите везане су за изградњу Вршачке куле коју смештате век и по раније у прошлост него што се то дуго веровало. Ко је и када изградио тврђаву на Вршачком брегу?

– Монголска најезда 1241–1242. године довела је до бројних промена у Угарској, укључујући и масован почетак изградње камених утврђења, махом на теже приступачним локацијама. Сматра се да је у деценијама након монголске најезде подигнуто и камено утврђење на краљевском властелинству Ердшомљо, односно замак на данашњем Вршачком брегу. Ипак, први сигуран и недвосмислен помен кастелана – заповедника тврђаве Ердшомљо потиче из 1323. године. То јасно и несумњиво доказује да је вршачка тврђава била изграђена пре тога.

Због чега су погрешна уверења о изградњи Куле тако дуго опстала?

– Основни разлог лежи у томе што се дуго није знало да је Вршац идентичан са Ер(д)шомљом, који је још од друге половине XIX века погрешно идентификован са археолошким локалитетом на брду код Варадије у румунском Банату. Пошто је постојало предање, које је забележио још Евлија Челебија у XVII веку, да је Вршац саградио српски деспот, знаменити истраживач прошлости Баната и Вршца Феликс Милекер је закључио да је деспот Ђурађ Бранковић подигао вршачко утврђење 1439. године. Тек је коришћење османских пописних дефтера из друге половине XVI века, започето пре педесетак година, показало да Вршац јесте идентичан са „Шемликом“, односно Ер(д)шомљом. Ипак, делимично због тога што се српска историографија дуго није поближе позабавила историјом Вршца, а делимично и због угледа који је Милекер уживао и ужива у свом граду, његови закључци о настанку вршачке тврђаве и њеном оснивачу се и даље упорно преносе међу Вршчанима.

Ко је све имао утицаја на Вршац у средњем веку? Какав је био његов положај и значај?

– Вршац и његова околина су у средњем веку придали пограничној угарској Крашовској жупанији. Насеље се до 1227. године налазило међу породичним поседима калочког надбискупа Угрина из рода Чак, да би потом прешло у краљевске руке. Ердшомљо је са околним поседима током XIII и XIV века био организован као краљевско властелинство, на коме је, као што је речено, најкасније почетком XIV века подигнута омања тврђава на Вршачком брегу. Она је изграђена како би штитила краљевски земљопосед и контролисала важни путни правац који је повезивао Темишвар са Подунављем. Овом тврђавом и припадајућим поседима су у то време управљали краљевски заповедници (кастелани) који су најчешће имали и функције поджупана Крашовске жупаније. Угарски краљеви су ову важну пограничну жупанију често давали на управу неким од најзначајнијих личности Угарске тога времена. Почетком XV века, почев од 1411. године, српски деспот Стефан Лазаревић (1389–1427) добија бројна властелинства широм Угарске од краља Жигмунда, међу њима највероватније и Ершомљо. Поуздано се зна да је Стефанов наследник деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456) држао Ершомљо ускоро по доласку на престо (1431). Тврђава Ершомљо и њено властелинство су током последњег периода владавине деспота Ђурђа били предмет спора између српског владара и угарског губернатора Јанка Хуњадија, и више пута су прелазили из руке у руку. После 1458. године Ершомљо је трајно одузет деспотској породици, а у другој половини XV века једно време био је у поседу познатог угарског барона и војсковође Петра Доција, који је због својих борби с Турцима ушао и у српску народну епику као Петар Дојчин. Од почетка XVI века до пада под турску власт Ершомљо је поново краљевска тврђава, и у то бурно време изгледа губи ранији значај.

Где су била средњовековна насеља на територији Вршца? Како су она изгледала и како је био организован живот у њима?

– Околина Вршца била је насељена још од праисторије. Трагови раносредњовековних насеља откривени су на више локалитета на градском подручју Вршца, као и на простору самог градског језгра. Ови локалитети показују да се становништво насељавало углавном на ободу ритова који су се у средњем веку простирали у околини Вршца, или на падинама Вршачког брега. Археолошки налази (грнчарија и погребна опрема) указују да је после досељавања Мађара у Панонско-карпатски басен крајем IX и почетком Х века на територији Вршца живело мешовито словенско и мађарско становништво, а вероватно је било и припадника других популација. Становништво је живело махом у укопаним кућама – полуземуницама и бавило се првенствено земљорадњом и сточарством. Овакве куће на простору Вршца (бар на његовим рубним зонама) постојале су и у позном средњем веку. На жалост, имамо веома ограничен број података о урбаном и економском развоју и становништву средњовековног насеља Ер(д)шомљо, које је лежало у подножју истоимене тврђаве. Археолошки налази, првенствено они из замка на Брегу, али и неки из његовог подножја, указују на одређени ниво трговачке и занатске активности у Ершомљу у позном средњем веку. Поред Мађара, неколико докумената из XIV века помиње Влахе насељене у селима која су припадала дистрикту Ердшомљо. Од краја XIV и почетка XV века, услед турских напада, започиње период српских сеоба на просторе Баната и других делова јужне Угарске. Ове сеобе нарочито добијају на значају после пада српске државе (1459), током друге половине XV и прве половине XVI столећа. До краја наведеног раздобља, Срби су постали већинско становништво на подручју јужног Баната. Према првом османском попису Темишварског санџака (1554), „варош Шемлик“, тј. Вршац, седиште истоимене нахије, била је насељена скоро искључиво српским становништвом.

Каква се прича крије иза првобитног назива Вршца?

– Вршац се у сачуваним историјским изворима појављује тек тридесетих година XIII века под мађарским именом Érdsomlyó, које се може превести као „Шумовити“ или „Горски Шомљо“ (за разлику од средњовековне вароши Mezősomlyó – „Пољски Шомљо“, југозападно од Гатаје у румунском делу Баната. Данашња насеља Велики Шемљуг и Мали Шемљуг понела су своје име према овом средњовековном граду). Somlyó је мађарски ороним, односно назив за (огољени) врх, планину, брег. Назив Ердшомљо је касније, од почетка XV века измењен, односно сажет у Ершомљо. Српски топоним Вршац, који као и мађарски назив потиче од Вршачког брега, јавља се у паралелној употреби са претходним именом у турским дефтерима из 1569. и 1579. године, да би после тога потпуно преовладао, док је стари назив пао у заборав.

До којих сте још значајних сазнања дошли током истраживања вршачке средњовековне прошлости?

– Ердшомљо је због свог положаја добио статус тржног места (forum) још у првој трећини XIV века, али се насеље ипак није брзо развијало као привредни и урбани центар. Још пре монголске најезде (1241–1242) у Ердшомљу је подигнут доминикански манастир. Као парохијско место документован је 1334. године, а из каснијих извора зна се да је парохијска црква била посвећена Богородици. У то време (1342), у Ершомљу је постојао и августински манастир Светог Јована Крститеља. Ершомљо je током XV века, као и друга градска насеља Крашовске жупаније, био трговиште (oppidum), са врло ограниченим урбаним карактеристикама. На основу археолошких истраживања, може се закључити да је средњовековно насеље лежало на уздигнутој површини, протежући се од северозападних и западних падина Вршачког брега до ивице Малог Вршачког рита. Негде у средишту тог простора, у данашњој Карпатској улици, пронађени су остаци цркве, који се можда могу повезати или са парохијском Богородичином црквом, или са поменутим манастирима. Један манастир налазио се на потесу Манастириште испод Вршачког брега. Он се по свему судећи може довести у везу с православним манастиром Светог Николе, кога бележе османски дефтери из друге половине XVI века.

Да ли је ваш рад отворио нека нова питања о историји овог краја? Постоји ли простор за даља истраживања?

– Увек постоји простор за даља истраживања. Надам се да ће се у будућности појавити и нови, сада непознати средњовековни писани извори о Е(р)дшомљу/Вршцу. Оно што је несумњиво је да ће будућа археолошка истраживања донети нова сазнања о средњовековним насељима на простору Вршца и животу који се у њима одвијао. Такође, постојање богате османске архивске грађе омогући ће даља истраживања и нова сазнања о периоду османске владавине над овим градом.

Као неко ко се претежно бави периодом средњег века, како гледате на експанзију псеудоисторичара који говоре и пишу о овом историјском периоду износећи тврдње које историографија не поткрепљује?

– На жалост, живимо у периоду тзв. „постистине“, када се путем средстава масовне комуникације, интернета и друштвених мрежа шире различите теорије и мишљења, често потпуно неутемељена и лишена сваке реалности. Данас, када у време пандемије видимо колики простор добијају лажне вести и ненаучне теорије, и како људи потпуно нестручни за одређене области сматрају нормалним да сумњају у научна достигнућа и оповргавају мишљења експерата, не треба да нас чуди ни појава псеудоисторичара. Могло би се рећи да су у нашој средини псеудоисторичари били и нека врста претече овог широко распорострањеног феномена негирања званичне науке. Историјска наука има своју методологију, а озбиљно бављење давним епохама попут средњег века захтева велико стручно знање, познавање старих језика и специфичних вештина без којих се не могу читати и тумачити историјски извори. Без таквих знања и вештина, које се стичу једино академским образовањем и радом у оквиру научних институција, није могуће доћи до релевантних научних резултата.

Т.С.